Prečice

   Brojao sam. Sve sami krupni apoeni saznanja i neka sića shvatanja pride. Zabrinuto mislio koliko košta da se procveta kada je već toliko skupo da se uvene?

   Jednom, toliko davno, pre svog vremena u kome staje odrastanje, imao sam ideju da se izrazim. Nevešto sam oslikavao parole i poruke za pomoć. Po svom telu, na svojim delima, u svojim očima. Najviše tamo. U pogledu uprtom ka neznanom i, bez osećaja straha, nadajućem ostvarenju. Nisam čuo svoj glas. Nisam slušao. Nisam razumeo. Trebao mi je mir. Mir u celosti sagledan tim očima.

   Ukratko sam proživeo svu prošlost na razne načine. Akvarel tehnikom sam najbolje prikrivao stid, retifikovanim mislima osećanja, metaforama tugu… i da nije bilo “sve je uredu” nijanse, ne bih nikada, ništa od toga započeo… u meni je tinjalo vrenje vremena. Odrastao sam. Pesma sa tri strofe se završavala. Nezaustavljivo. Neponovljivo. Nezasito… Potreban mi je porok. Porok u celosti proživljen vremenom.

   Ugrubo osećam hladnoću po praznini svog tela ali ne marim jer je njemu hladno ali ne i mojoj duši. Mojoj duši je tužno. A tuga je najveća sreća koju čovek može da ima. Da je ima najviše i najduže. Tuga je kosutur svačije lične priče. Ta posebna emocija je bora koja pristaje svakom licu. Ona je inspiracija. Ona je majka. Ona je suština. Želim nešto tiho. Tiho kao zagrljaj vetra pod zubatim Suncem.

   Ugavnom imam spremno pitanje. A pitanja se samo nižu. Omiljeo je ono: “Gde je moje srce, kada nije kod kuće”? Vetar iz prethodnog pasusa upućuje utešni šapat da je među zidinama. Što od kamena, što od kože. Od domaćina nema mesta. Da se ugosti. Da se posluži. Da se prihvati. Sanjam strpljenje. Strpljenje - spasenje- energecko uništenje.

   Jednom, toliko davno, pre svog vremena u kome stanje ostarenje, imao sam želju da se izrazim… Nauđivao sam samom sebi tako što ne radim ništa sa samim sobom…. Nemo sam opisivao prolaznost vremena. Po svom trupu. Na svojim leđima. U svojim suzama. Najviše tamo. U mutnilu pogleda uprtog u plemenite teskobe. Zadesilo me je dosta toga a to nije bilo sve. Nesnađe. Nemir. Neutešaj. Obuzeo me je bes. Bes u celosti saživljen ovim srcem.

   Brojao sam se. Sve sami sitni restlovi bića i neka krupna prašina dosade. Tužan sam jer shvatam:

- Čoveka ne ubijaju visine i padovi, već dno na kome završi.