Oprosti

   Prepoznavanje nije osećaj u kome primećuješ da te je neko, na isti način, pogledao. To je stanje koje te uverava da je taj „neko“ tu i kada ga nema.

Oprosti

   Odluke su ličile na sate. Bile su ràne, podešene da bùde, sitne i kasne. Ličile su i na sat koji ih kazuje... imale su kazaljke. Veliku za heroje i malu, za dame. Ona što meri sekunde je davala ritam plućima, za udah-izdah svega što nas čini. Bodrila je i motivisala za prvu odluku: Dozvoli. Sledeće su bile okrugle, kao točkovi. Počinjale su na slovo o. Otići. Ostati. Odustati. Odnegovati. Mogle su, i značile su sve a paralelno s’ time nisu imale smisla. To nemanje se merilo u kilometrima sačinjenim od zemlje koja se nudi tebi, meni, nama i njima i sužava izbor na ispod i iznad. Iza svega se dizala prašina, koja će se taložiti na dlanovima svih koji kotrljaju još po neku odluku, takođe okruglu, poput osuditi i osloboditi.

   Između svega ćemo se zbivati i želeti. Deliti se na bliže i dalje. Uvek će se pronaći nešto vremena za setiti se svega nečeg’ što je moglo i što jeste. Baš kao jedan oproštaj. Obostrano iskren i jak, težak i lak. Naćiće se vremena da se ostavi svet sa strane, kao i da se nastavi dalje. U to ime se grlimo, kao one kazaljke u ponoć. Kako god da izgleda dalje, neka poslednja odluka bude osmeh!

   Nismo ni počeli da nas nema... a šta nismo počeli, ne moramo ni da završimo.