Pad Belih Bisera

Plačem!

Ali zašto?!

Mozda da bih svojim bistrim suzama

očistio tako dosadan i prljav Dunav?!

Ne!

Plačem u sebi i zbog sebe.

Plačem ali suza nigde.

Samo male zvezde su oko očiju mojih

koje ti kazuju sve 

a, ipak, samo ćute

i dozivaju te svojim nemim usnama

na kojima piše niz slatkih reči...

Poljubi me i bice upućene tebi.

Bicu tada srećan

pa ću od sve te grdne radosti

opet nanizati po koji biser na svoj konac!

Samo nemoj ti, 

iz svojih tako lepih očiju,

pustiti tu večnu kišu

koja nasumice bira oblak iz kojeg ce da pada!!!

...a kada to bude,

probaj da je sakupiš iz prašine.

Mozda ce vredeti... nekad`... nekome...

...ali, ko to zna...

Zato `ajde!

Budi neko, kao ja sam sebi,

pa samnom, onako, malo zaplači!