Lažljivac

 Ovog nedeljnog popodneva, Beograd se pomirio sa svima. Nije mi to smetalo, ja sam kao i obično, imao utisak da mene voli najviše.


   Dan sam kompezovao za petak i subotu. Ustao sam u nedelju umoran. Poslednji put sam spavao noć četvrtak na petak tako da se taj petak završio u nedelju. U tri ujutru.
   Jednu noć sam proživeo budan, na jednom, drugom i trećem mestu sa ljudima koje volim, znam i ne poznajem. Bilo mi je lepo. Neznano lepo. Kao što mi je lepo sada. Postojim zajedno sa jednom čašom piva i ostatkom zdrave hrane. Na istom stolu. 
  Gledao sam u nebo i shvatio da grad nije mesto gde mogu da se odmorim. Tražio sam tišinu, da se sakrijem, a buka me je zapljunula. Branio sam se od neizgovorenih reči, mahao sam zamišljenim rukama kao da se branim od roja vinskih mušica. Te reči su se grupisale u rečenice, pojednine su imale znak pitanja na kraju. Kako gubim vreme? Zašto ja ne nosim majcu na tregere ispod bele košulje? Kada se završava nekad? Kada postajem džiber koji gleda tekmu? Odakle sam inspirisan? Da li opraštam da bih prihvatio ili zaboravio? Zašto grlim Sada kada ljubim Ovde?... Dan kao dan... Od zabave na kraju ostanu samo umor i sećanje.
   Nije to bilo ništa drugo, do uvoda u pitanje kakva je moja ljubav koju darujem ovom gradu? Kako postoje podpitanja, verujem da postoje i predodgovori. U sebi sam rekao da je to jako, da bih, na sav glas, rekao da postoji jedan uslov zašto se osećam tako. Mutno definisana reč je bila pomenuta i ranije. Inspiracija. U ne baš velikom izobilju ali svakako u velikom izboru.
   Kao i svakog nekog dana, ja sam bio inspirisan da dajem lažnu nadu, da se smejem ovom gradu u ulice, da mu obećavam da će se zvezde naseliti u parku kod hrama. U te iskrene laži sam toliko vere polagao da sam i sam verovao u njih. Imao sam dužnost prema njemu, iz koristi, ne iz sažaljenja. Ipak, dobijao sam ono što je najviše koštalo, ono što najbolje znam da cenim. To me nije tešilo kada treba, nije me činilo manje usamljenim ali uspevao sam da budem ispunjen. Ne srećan, ispunjen.
   Sećam se, tako jednom, Kalemegdan mi je pričao priču o tome da je zemlja okrugla. To veče, nebo je bilo plave boje, kao Titova lokomotiva. Ljudi su šetali stazom i smenjivali se na kamenoj terasi tvrđave. Ja sam posmatrao Dunav. Hitro je odnosio sve poglede oprane u njemu. Lelujao je na mestu gde se ljubi, oko ratnog ostrva. Brankov most je izbečeno gledao svoju refleksiju na vodi. Svetla Novog Beograda su bila gusta na prvoj liniji, kako sam pružao pogled u daljinu tako su bivala sve ređa i stapala su se sa zvezdama na nebu...
  I tako smo se grad i ja provodili. Zavodili se međusobno. Lepotom odgovarali na šarm i obrnuto. I što je uslov za našu ljubav bio izraženiji, to smo mi bili sve više i najviše opušteni. Svako od nas ponosan i svestan da reči "volim te" neće biti izrečene. Povodom toga, usne su nam, još uvek, drhtale, srca tajila osećaj kada svojim prstima dodirujem te ulice... za Beograd, uvredljiv. On je navikao da ga gaze.