Tamo

  U zavisnosti iz kog ugla se gleda, bio sam na drugoj strani. U ne realnosti, tom rasparanom delu svesti, dirigovao sam delo mučnih zvukova, pokreta i shvatanja.

tamo

   Prvo me je napustio osećaj koji me povezuje sa svojim telom. Nehajeno se zaviorijo po sobi i nestao u prostoru između praga i vrata. Sreo sam ih, i taj osećaj i svoje telo. Na stepeništu kuće u kojoj živim, on je čekao, taj osećaj, dok je ono vezivalo pertle, to telo. Izašli smo skupa da se rastanemo ponaosob. Svako od nas je odmahnuo glavom u svoju stranu i u zavisnosti iz kog ugla gledano, otišli smo. Svako ka svom pravcu.
   Ukus je bio različit nego do sad'. Primarno mu je bilo da bude odsutan dok žvaće. Išlo mu je od čeljusti, jer su mu ruke bile zauzete komadanjem sledećeg parčeta utehe. Oblizivao se. Radovao se. Nadao se. Svaki novi zalogaj, koji može da zakopa volju, je dobrog ukusa. Još ako desni krvare iz radoznalosti... sreća se zvala tim imenom! Sve je to bilo ok, nije me ugnjetavalo i nije se ponašalo cinično. Ja, nije bilo tu.
   Pogled se skrivao od meseca. Nije bio ceo. Potpun. Ni pogled, ni mesec. Zajedno, kao vreća oblaka, prepuna prašine sa zvezda. Koliko god se kupao suzama, bio je prljav i mutan, kao cela ova priča što je mračna. Zakucan za zemlju, pružao se do vrha senke. Kadkad me je on sam nagovarao da promenim kordinate, podignem glavu ka novim vidicima. Uspevao sam na sekund, koliko mi je bilo dovoljno da pomutim ono malo zemlje, sagledane perifernim vidom. Ponosno spuštam bradu bliže vratu i gostim pogled na staroj lokaciji.
   Slušao sam mnoge stvari a jedino sam uspevao da saslušam tišinu onog tamo zvuka. Glasan kao zvuk pahulja koje se vihore u stranu, melodičan kao zrak svetlosti koji se prožima kroz grane drveta. Sve me je dozivalo. Uzvikivalo je moja imena. Od svega, ja sam svoj optimizam branio autističnim metodama samoodbrane. Drevna veština najboljih slušača sveta o kojoj su pripovedali glasnici sa istoka mojih misli.
   Mirisi su se mrsili pred mojim nosem. Iznenađena zima je doprinela svim čarima i još jednom me podsetila da ima isti šmek. Razmatrao sam kako je jedno proleće mirisalo na zovu i maslačak a drugo na dinje i kroasane... Poslednja leta su ostala u sećanju na trešnje, so sa zlatnih maljeva i disperzovane talase mora u jednoj uvali. A zima, i ova i prošla, kao i ona pre sedam godina... mirišu isto, mirišu na vreme da se zaljubiš, utopljeno legneš i gledaš kroz prozor.
   I dok sam se pitao kako je to bilo ranije, došao sam na destinaciju koja je onomad ličila na daleku... I u zavisnosti iz kog ugla se gleda, boravio sam u drugoj strani, toj svesti, pričvršćenom delu života u kome sam svojim čulima opažao delo. Zvučalo je kao ovde... Svom snagom, sviralo je... tamo...