dvadeset/četirisata

   Čitao sam priče o srcima koja su velika i hrabra. Među tim redovima, junače se silno, grabe šakama i nepromišljeno sebe daju. 

   Bilo nam je sasvim dovoljno nas. Jedan kauč emotivne boje, gostio je duše prepuštene talasima muzike. Vedro ozbiljne teme, uskih širina, kopale su svoje pritajene ambise shvatanja. Svi ti naši životi na veliko, a sve te naše spoznaje u malom prostoru. Za "pod dva ćebeta" malom prostoru. 

   Neparan broj usana nije uspeo da opiše bilo koje od osećanja koja su prožimala parne brojeve ruku, prstiju, očiju i kolena. Tri srca puštena sa lanca čije su karike slabile pod uticajem smeha, snage volje i bezbrižnosti. Ismejavali smo titule i sladoled, sa zadrškama pričali o ljubavima koje nas peru, ćutke tonuli u svoja neizgovorena pitanja... 

   Nismo se brinuli za sutra jer smo u njemu već osvanuli. Spremni da zaspimo u istom danu, nehotice smo napuštali taj veliki, udobni zagrljaj...

   Pisao sam priču o srcima koja su iskrena i skromna. Među tim redovima, tiho vole, promišljeno, sebe da poklanjaju.