Primišljam

Primišljam? 

   Imam snage, ali ne da podignem čitav univerzum. Saznanja mi presecaju kožu. Krvarim. 

   Udobno sam se smestio u svoje biće. Širine jednog eona, visine galaksije i po. Iz te svoje telesne manjine, gledam boje neba koje Sunce pretapa iz valera u spektar. I obrnuto. Sagledam ono malo punog meseca. Obao kao pomenuta žarka zvezda, tople boje, prljave teksture. Kliza uz nebo. 

   Svašta nešto mi šapuće recepte postojanja. Slušam svim svojim čulima priče:

   Zanešen: zemljom koja mi podilazi pod stopala, vuče na dole da sednem na tlo i zgazim svo vreme koje teče na nebu. 

   Raznešen: iluzijama da mogu nešto da budem... realnost plete rečenicu da to već jesam. 

   Obasjan: svetlom senkom tajne da jučerašnjem danu, kada svane sutra, postojaće danas. 

   Obmanjen: kovitlavom pesmom vetra, oblacima pravim novi raspored stanovanja. Privremeno. Dok ne popadaju sa panoa boje galaksije. 

   Pritajen: među ljudima, razgovaram sa vodom, biljem i vilin konjicima. Pripovedamo iskrenost, kusajući slatko od istina. 

   Saslušan: na prirodan način, melodično pratim ritam sekcije na temu "kako izvrnuti pogled na spolja i opaziti zidove suštine" 

   

   Ovaj olako sastavljen tekst o boravku jednog, sve samo ne dementnog, leta, pišem na destinaciji daljoj od same budućnosti. Više slušam nego što gledam talase po mraku i gledam u vis. Vidim svega, i od toga izdvajam osećaj da sam

   Odlučen:

   Tamo gde mi curi krv, odatle kaplju zvezde.