Sam

sam

   Siguran u svoju samoću, prikradam se drugim dušama, da kraj njih saosećanja svijem. 

   Odmoran od zaborava, iscrpljujem telo pitanjima: 
 - Iz kog razloga savijam kolena, kada treba da se proteglim ka sledećem koraku? 
 - Zašto mi vrat sanjivo trpi ogrlice neiskazanih ljubomora? 
 - Zbog čega uspavljujem telo pred drugim krevetom udobnog sna? 
   I tako slično o rukama, plućima i mišićima donjeg dela leđa. Prepoznajem samog sebe kroz bol nikad istog ponavljanja, nikada izgovorenog "izvini" i ponekad činjenice "ne želim, ali hoću još". 
   Oscilacija uslova da budem bolje, dešava mi se na daljinu. Njihovu frekvenciju zbirno indukujem kroz oreole oko šaka. Širim prste u očaju. Tovim apetit reakcija iz prošlosti. Razvijaju se i rastu. Ni ne marim da time pripremam teren za mogućnost da ih ubijem jer o svoju svest se još uvek saplićem na određenim mestima. Sa razlogom ih krivim jer me progone da se osećam kao još jedno veliko ništa u malom svemu.
   Ne posustajem. Ne borim se za ono što mi pripada, borim se sa strpljenjem. Čekam presudu vremena kada će se zbiti strast... dovoljno udaljena da se želi... dovoljno blizu da greje...  Na putu svoje destinacije, svim čulima kosim šipražije. Trzaju me tupi zvukovi palih zvezda, polomljenih pobeda i radikalnih ne pristajanja. Srećem sve one nekadašnje poznanosti, buduće ideje, sadašnje iluzije... Među svima, dozirano primetno, šunja se on. Balans je taj neočekivani saputnik. Pojavi se da me podseti o svome postojanju, ugosti pristojno, onoliko koliko sam sposoban za to, i protera ka krajnosti koju sam izaberem. Svedeno biram. 
Izabiram sam. Da budem sam. Zajedno sam. 

   Sumnjajući u svoju samoću, otuđen od drugih duša, pitam se:
Ko sam ja da bih izabrao sebe? 

Usnuli odgovor, javlja se u obliku pitanja:
Kako da grizem ljubav kada se bliskosti nisam najeo?