Ujedan.

   

mangupi

Čitao sam o tome da je komparacija savršena prečica do dna. Uslovi da se bolje osećam nisu skupi ovaj put. Moj lik se jedva i pomno reflektuje na njihovim zubima. 

   Želeo sam da se dogodi nešto lepo. Toplo poput popodnevnog sunca koje ništa drugo i ne radi osim što te ušuška pod svoje zrake.  Nisam bio spreman da napustim jednu godinu ali sam odlučno i naivno prihvatio drugu. Da je odgajim, izvedem na put kao kakvog stasalog čoveka dobre naravi. 
   Godina me je terala da se prilagodim zemlji. Da je doživim blisko, skromno i istinito. Osećaj vlažnih vlati trave pod mojim stopalima je bio poput trenutka u kome se, iz skoka sa visoke stene, spajate sa okeanima! Penušava energija vode i čvrstina zemlje su stvarale novu teksturu travnate podloge. Kosa mi se vinula među zvezde, dah se kočio pred usnama a koža igrala igre skrivanja sa četinarima. 
   Divio sam se zvezdama na nebu, koje, kao prosute iz kofe, ne mare gde su pale i kolikim intenzitetom sviraju svetlost. Divio sam se kako je tužno što naše duše mnogo stvari znaju unapred, koliko umovi razumeju u datom trenutku a tela svaki put kasne u spoznaji... divio sam se vatri, zapaljenoj na vrhovima voštanih stabala. Divio sam se dvojci mangupa sa kojima sam ritualno plesao zarad kolektivne dobiti na individualnom planu. Jedan od njih je vatri dao obik. Ona je ishitreno pratila svaki staloženi i energični pokret njegovih šaka. Utrkivali su se po stranama sveta. Vijali oko stola posebne i časne odluke. Drugi joj je doprinosio zrak, disala je punim plamenom. Na svaki udah njegovih prstiju, izdisala je tople boje, širok osmeh i znatnu toplotu. Kao treći, davao sam joj mogućnost da sve to radi na polju na kome smo svi mi, skupa, postojali u prisutnosti... 
   Nije postojao kraj tog čina. Jedan je od onih koji samo započnu u životu. Zastanu ako zastaneš. Odvedu vreme tamo gde si ti pošao... a ja... ozleđen... shvatam da je realnost sklona jadikovanju samo zato što je poredimo sa stvarnošću u kojoj je svaka duša čista i bezgranično stvara. Shvatam da tvorac nije lobanja, niti koža preko nje, niti oko, najčešće slepo od lažnih života, niti uši koje čuju tonove satkane od mučnina... shvatam da misli nemaju granice, gledam ih kako su žive, putuju i sevaju univerzumom! 

   Želeo sam da se dogodi nešto lepo... a reč "nešto", prerušena u "sve", dirigovala je porama na koži simfoniju nereda u dva čina... u uživanoj bezbrižnosti, disanje je bilo potreba poput besmislene odbrane. Obeznanjeno dostojan svog uma, prepuštam se i bivam životno nasmejan... od čeljusti spoznaje, na smrt, iz/u/jedan.