Mirjana.

   Kada sam se i sam zapitao ko su ti izvireli đavoli, nisam ni obratio pažnju na nesagledivu pojavu intelekta, sabranu kao reči venca sa gore.

   Čudio sam se ukusu susreta kao kada sam prvi put probao trešnje, samo što se ovoga sećam, za razliku od tih mesnatih voćki onomad. Obično prvo primetim oči, ne zato što se duša ogleda u njima, nego, eto, vaspitan sam tako. A taj je ukus prvog utiska bio od oblika usana koje su kao ceo špil karata, bile skupljene u punoću sa nešto malo tanjom gornjom ivicom. Kasnije, nasmejane kao četrnaest nasumičnih karata za Remi, pretežno boje herca i jednim Džokerom, da ima u kući. Jedna je od retkih koje tom tankom gornjom ćute a donjom usnom pričaju priče o istinama, borbama i smehu;  koloritno prepričavaju proživljene situacije. A oči... poprečno presečene, zrele, masline, tek prelivene medom, gledaju dublje od širine. I samo iznad njih dve obrve, toliko oštre da možeš travu pokositi njima! I dok srcem meri rastojanje, pogledom saopštava da već zna sve što ti ikada padne na pamet da kažeš. Rastrese te kao što to svaki put učini kutiji sa cigaretama. 
   Ona je šampion streljaštva. Prvak u disciplini zamene noći za dan! Njena olimpijada je omiljena u gradu koji je ugosti kao domaćin samog sebe. Tamo gde uvek dođe kada nema drugi dom a ima svoju frku. Od dosade ume da napravi barut a od razonode kundak. Nišan na njenom entuzijazmu zazveseli metu istog momenta! A kada okine hitac, pogađa pažnjom i dramskom pauzom između pitanja koje joj postaviš i odgovora koji dobiješ. Ne samo ako zaslužiš, već samo ako si pametan da razumeš.
   Ponekad imam utisak da svaku priču koju ispriča, ponovi njenu suštinu za sebe. Da je ponovo čuje i zagolica ušne školjke glasovima interpretiranim ličnim intelektom. Da je razbudi, prodrma i nasmeje! A što voli da ponovi iskustvo. I jaaaaooooo... Ako je u pitanju smeh, igra ili šala, tu mesta ima samo za repeticiju radosti kojom časti svaku kafanu u kojoj se nađe! A ako nije u kafani, istu napravi od datog mesta! Svi ljudi oko nje, svojim dahom prave vetar što samo njoj kovitla kosu koja je majka! Za svakoga piće naslika a nikome račun ne isporuči. Usledi aplauz koji se davnih dana po njoj nazvao! I žali Bože sve milione ampera svetla koji su potrošeni u vežbaonicama i glavnoj sceni Fakulteta Dramskih Umetnosti koji je napravio taj propust svoga postojanja i uputio to dete među mrežne papire i trange-frange zakone. Možda su je mimoišle te daske ali neka život znače nekom drugom...

... Najčešće korača krutih ramena, kao da na svakom nosi po biber crep. Kasnije i prema potrebi ih prebaci na srce, ne da bi kislo od suza radosti već da bi samo ponela. Ona ponela, pa šta bude! Ionako je tako zapisano u prošlosti. Kao i ona legenda da nam je u rekordnom roku poznanstva prirasla za srce. Nama. Nama što je imamo. A ono malo nas što nas ona ima, pa, mi smo njeni!