oko, uho, um.

   Kao i uvek, oduvek - da preciziram, slušao sam, gledao, znao. Sve, svakoga i sebe. Kada istisem to trojstvo iz oka, te ga propustim kroz šake, načinim od njega šapat koji zvuči, izgleda i uči se kao tiho izrečeno:

- ...hoću.

   Terasa me je pozicionirala tako da mi se jedino levo plućno krilo milovalo suncem. Mučilo se kroz oblake što su mu zrake prebijale kao vrata prste i potvrđivalo neizrečeno "... hoću" više puta u minuti. Očekivao sam da mi to bude 'ladan tuš ali se završilo smehom na tu disperzovanu toplotu! Da li zbog jučerašnjeg snega što je ostao samo u sećanju na “pre neki dan” ili zbog senke u kojoj su se, zajedno sa daškom hladnog vetra, krila moja gola stopala…? 

Čitao sam knjgu i razumevao život koji me svakod dana prelistava, savije gornju ivicu hartije da zna gde je zastao, te nam izgledam, samom sebi i životu, kao da trepćem samo na jedno oko. Naizmenično stane na desnoj te, nešto ređe, na levoj stranici, povuče grafitnom olovkom putanju moje vene kao što sam istom radio njenim mudrim redovima. Ti redovi i te vene, različitog karaktera, iste suštine. Daju život, kradu vreme, obezglave se tek onako… 

Kikoću se kada su pod miškom a dure se kada su u džepu. Odmahnem rukom i, kao kroz smešak, izustim:

- Ta, vi ste samo različiti rogovi iste glave!

Gledao sam Dunav. Virio je između zgrada i protrčavao kao da su dokovi vrata - iz sobe u sobu. Klizao je niz svoje korito dok mu je vetar mrsio brzak kao mače klupko vune - uzvodno ispod horizonta a iznad obale. Izgledali su istih godina a mirisali su na proleće, izvađeno iz ormara sa po kojim smotuljkom lavande među skalupljenim stranama dužine i širine. Osrednji listopadni dekor se zeleneo i trljao oči, usnulo probuđene mirisom prepečenog hleba i domaćeg džema od kajsije. Od onih istih zraka Sunca su mu se caklili zubi što su osmeh činili širokim, a zadah dubokim. Posmatrao sam prizor kao da je ceo svet a nije bio ni trećina treptaja planete. Najeo sam se tog igrokaza onoliko koliko mi Sunca u zenicu oka stane i istančanim ukusom razlikovao koji talas pripada samom Dunavu a koji vodama što se nedaleko u njega ulivaju. 

Slušao sam ulice. Gorda je bila Dubrovačka. Šepurila se poput Straduna a tajila kao republika. Dunavska je preseče usred rečenice i zamoli je da tiho prevede poslednje pešake za taj dan, a oni “na svoju nogu” pretrčaše dijagonalno i nestadoše u svemogućoj tišini one najtiše od svih. U Alasa Mike sakrio se i jedan automobil. Crvene boje. Parkirao je svoje točkove i izdahnu miran dim goriva jer se neće kretati do jutra. Baš kao i jedna prisutnost koja će zaspati pokraj njega u grmu, jer se trotoara plaši. Sklupčaće se u vlatima trave koje su preživele zimu ovog proleća i sa novim danom će nastaviti put ka Dunavsjom keju. 

   Čekaću je. Na drugom stepeništu od marine  gde me uvek može naći. Tik do vode, licem orenut ka nebu, leđima ka suncu. Godinama se ganjamo, utrkujemo i skrivamo, što po tmini što po visini ulica grada ali uvek dođemo na isto. Ja njoj dugujem obraz a ona meni šamar… ona meni reči, ja njoj olovku i papir… sretnemo se bez dogovora i na prepad postanemo jedno. 

   I onda tako mi postojimo. Svako na po obe noge, izduženog vrata. Opuštenih ruku i sklopljenih očiju. Zaspimo, upetljamo se. Okrene mi leđa. Pritisnem joj rame nosom. Dišemo. U toku noći, ona ode...

Probudim se. 

Ne govorim.

Ne razumem se. 

Setim se da postojao sam. Ovde i sada. Shvatao da:

- Ono što sam čuo - nisam slušao, što sam za života video - nisam gledao i ono što sam znao - nisam učio.

...i sad' ja… rođen ovom gradu, ostadoh da slušam, gledam i znam kako mi se prisutnost otrže iz ruku i nestaje. 

Da bude nečija.

Da bude tuđa. 

A, neka je! Jer… prisutnost… kao što ume da bude tuđa, ume da bude i tiha.