Večeras

   Postojali su dani kao što postoje svi oni koji će se desiti kada se budemo probudili. Pre svih, oči da obradujemo pogledom na zelenu lipu. Tu. Kroz prozor naše sobe. 

večeras

   Nisam znao da toliko treba da se pripremi jedno veče, ispunjeno živim sećanjima na trenutke utisnute i odigrane svugde po našem balkanskom tlu. S' namerom da se prepustim, utonuo sam u slatke događaje koji su iza nas ali, svakako ispred mojih shvatanja. Do pre nekog vremena nisam znao da ja živim, da mogu biti voljen i da dišem. Zaista, da dišem... Onako, oštro. Kao na planini sa koje smo hvatali oblake za snove. 
   I tako su mi protekli dani uzimali maha, krali dah i sklapali oči pred, još ne viđenim, stvarima. Pred slobodom i pred tobom... Sve dok te nisam pitao šta znače reči koje koristiš... sve dok te nisam učio da se voziš na talasima... sve dok nisam dozvolio da me preplave poljupci uz tihe reči za laku noć... spavaj anđele, ja te čuvam... Trebalo je razumeti sve detalje jednog popodneva u Zemunu, gde smo se popeli na kulu i ćutke primetili to mesto na drugom kraju reke, tamo gde se vidi grad kako svetli... I da ne pominjem jedno sinoć gde smo zaspali... razdvojili se i ostali samo upletenih nogu... do jutra. I onda jedno sutra... provedeno u slavlju jer, ne ljubim te svaki dan.... Kao što mi je rečeno da ukrasa na jelci, kao i poljubaca, nikada nije dosta. Večeras, a i svake noći, strana kreveta na kojoj spavaš mi sanjivim jezikom govori sa su naši snovi živi, da su stvarni, da postoje i kada mi nismo tu. Na moje neverne poglede, jastuk i prekrivač potvrdno odgovaraju da jeste tako, da mi jesmo... da su i oni deo tog kosmosa u malom. 

   Eto... sve je to jedan deo onoga što je učinilo večeras. Veče sa idejom da svaka smisao bude bez istog. Veče tokom kojeg te volim bez razloga ali mi sa istim fališ. Samo da čuješ jedan zagrljaj... eto... samo večeras...