rasnE mačke

   Rekao bih da se dah najbolje vidi pod vodom. Privlačnost je kao svi ti mehurići koji hrle ka površini, ka ostvarenju.

   Sedeli smo u četiri zida, trećeg sprata, dvoje ljudi u mestu sa pogledom na jednu reku. Sada. Ti otvorenog srca, ja stegnutog grla. Ti usmerenog pogleda, ja odsutan u svojoj prisutnosti. Ti naveden, ja izazivam. Tiho čekam, strpljivo taktiziram konverzaciju za drugi put, sada joj nije vreme. Sada nisam prepušten osećaju da mi se dlanovi znoje, kao sada. Nisam bio uznemiren, kao sada. Nisam.

   Sada jesam. Priznajem da sam pravio tanak led što sija od iskrica iz tvojih očiju. Cela površina svetluca, kao da je mesec gađa svetlom. Da smo se bolje zagledali, videli bi kako se ti ljubiš, kako žmuriš blizu mojih zatvorenih očiju, kako ti jagodice dodiruju moje obraze, kako sanjamo kod zidovi uveliko spavju.

   Tvoj pogled... Ćuti i ćaska. Priča, govori, zapitkuje, shvata i suzdržava se. Tvoje šake prepliću jedna drugu. Vrzmaju se oko zglobova. Leva prelazi preko kolena, desna se šunja naokolo. Ne slutim da si okidač prepuštanja, da si iskren, da si ljubav, da sam uplašen, da ne reagujem, da ne razumem, da želim, da hoću... Rekao bih da si mutna slika jer previše stežem kapke. I to je dovoljno bar da te malo vidim, koliko da se podsetim lepote... koliko da se rugam svojim sećanjima, koliko da te se strpljivo poželim.

Sedeli smo u četiri zida... ćutali i ćaskali... netremice gledali... u svojim daljinama, veoma brzo zaspali.