Konfirmacije

         Obuzela me je belina sa obrisima oštre sive senke u levom uglu. Oblika zgrade i nebeske visine.

Prema samom sebi sam postupio kranje ozbiljno. Morilo me je bezbroj pitanja koja slepo čekaju da budu prevedena na drugu stanu razuma. Tamo. Kod shvatanja. Gledao sam im ruke, više su molile nego što su se pružale, više su očekivale nego što su ikada mogle da zamisle da daju. Nisam oklevao. Ignorisao sam. Za uzvrat sam ponudio sopstveni odraz u vlastitom ogledalu, dekorativnog i otuđeg rama. Prilika u refleksiji iluzije je pokazivala personu. Paš tako, u pravom značenju te reči. Stvarna maska na ogoljenom licu istine. Nečudom, nisam se osećao ni kao jedno ni kao drugo. Umesto toga, ostao sam da osećam toplinu koja mi je prožimala telo, tu ograničavajuću spodobu svetla za koje sam se smatrao i za koje znam da jesam. Ja. Kao, „JA, jesam“ i ostale izreke.

I za divno čudo... skupine svih ovih misli, ideja i potreba me i dalje nisu činile „mene“. Celovitost u punom sadržaju ljudskosti, je potvrđivao da jesam od krvi, mesa, duše i duha, svetla, nadasve(!), ali ne i od spoznaje... saznanja ili vere u samog sebe.

Kada se pogledam na nekoj od fotografija... šta znam... to je kako me mašina vidi. Sagledavanje svog tela očima je bilo substitucija za mišljenje drugih ljudi. Ogledalo...mistik  koji je mogao da me pogleda istim onim očima koje sam imao. To sam imao ali ne i potrdu da mogu da mu verujem. To nisam imao, tu potvrdu, ali sam imao izbor da mogu i ne mogu. Nisam mogao. Mogao sam samo da se još pitam. Jesu li mi ruke dovoljno razvijene? Ne mogu da vidim to. A kada zagrlim samog sebe više osetim stisak. Jesu li dobro zagrlile nekog drugog? Devojku, majku, prijatelja, rođaka? Da li su šake prijatno stegle drugu šaku? Snažnije udarile protivnika u obraz? Prihvatile šolju omiljenog čaja? U nedogled... tamo sam i ja. Bar mislim da jesam.

Tog pre podneva i ranog popodneva, gledao sam filmove. Svojim različitim radnjama i karakterima, oslikavali su iste suštine ljubavi. Pronašao sam se u uvredma, ponosima, neizdržu i slabosti. U ne izrečenim emocijama. Sve te stvari su imale isto ime. Svi mi to percipiamo kao Ćutnja. Velika kao početno slovo same reči – c sa kosom crticom, udesno.

Nakon jedne od odjavnih šica, naoštrio sam se na pitanje. Jako je. Kao puna šaka šamara koja vam sledi u lice, jer, niste se vratili kući iz parka obližnje zgrade a mrak je već pao a vi rastete u desedesetim a vaša majka je zapalila već šestu cigaretu za redom a sankcije su... Samoizabrana kazna od koje strepim. Dakle... provesti neke godine živeći, životariti, maštariti, ugledavati se na ideale diskutabilnog identiteta. Želeti da postanem čuveni „Neko&Nešto“ kada porastem, bolelo je u ovom mom telu. Setio sam se da bih uvek mogao da se trudim da mlađe izgledam, da ošišam kosu kao oni francuski teenager_i, nosim Vansice i koledž jaknu. Gluvarim po centru grada i znam da leto traje više od godinu dana jer je svaki dan poslednji ili kao da je poslednji. Da mogu da se zaljubim i ispod oboda kačketa gledam njen osmeh dok mi šiške bodu oči. Eh, da mi je još jednom onaj pravi srednjoškolski bedak u kome sutra moram nešto drugo a ne tu spontanost koja mi je prioritet... da mi je da još jednom živim tu sanjivu bezbrigu koja je toliko realna! Da mi je da... nisam spreman da idem na žurku jer mi se farmerke nisu još osušile a oprao sam ih na vreme! Pre tačno sat vremena! Ej! Zar nije leto! Gde su ti nerazumni stepeni Faranhajta?! Daj da se uspenjem njima i sagorim u strasti neobuzdanja koje seže grudi i parča ih pred svima koji izgvore:

-      Strpljenje.

Daj tu mladu moć da, nedeljom popodne  častim društvo još jednim petkom i vikendom nakon njega! Daj da se iskoriste tri želje i pare od vile koja ih je trampila za ispali zub! Daj da nestanemo i gledamo grad sa Košutnjaka, da se skotrljavamao niz padinu, brže nego što to čini jezik od pameti! Daj da mi lice ima nove obrise od senki dlaka što rastu po, ne više toliko, dečjoj koži. Mogao bih da se obrijem i postanjem muškarac. Muškarac? Postanem?! Zar već nisam?! Ne? Ne.

          Nisam.

To je bio čitav sadržaj nedoumice sa predoumišljajem. Pena i britva kao rat i smrt. Kako ruku pod ruku, tako brk pod nož.

         Poslednji put sam se obrijao na moru 2011. Ni tada nisam obrijao sve. Ostavio sam brkove da se smejem samom sebi i da se smeju i drugi. Pravi poslednji put je bio 2008 u aprilu. Kada sam se nakon dugog putovanja vratio kući i video onog istog čoveka koji je samo ličio na mene a ja na njega podsećao. Poslednji put sam se obijao jer sam morao. Kao i prvi put. Morao sam. Sam.

Odrastati uz „bez oca“, koji ti nije pokazao ni kako da se obriješ, je isto što i kada si mator konj i izbrijavaš bradu sa očekivanjem da ćeš da ličiš na Vikinga.

         

          Ni te beline više nije bilo. Produkt imaginacije, ili uvida, me je vozao kroz elemente meditacije. Bistrinu uma je probudila prisutnost koju je omela misao kojoj je pažnju skrenula glad fizičkog tela koje je, opet, patilo. To je činilo najveću raliku između žena, koje su se za ljubav borile i nas muškaraca koji smo za ljubav patili.     

          Elem, odrastanje na taj način me dovodi u pitanje da li sam izrastao u čoveka ili sam samo dečak koji je ostario...?

  Kako nije bilo potrebe da se, od tuge, savijam u znak pitanja i umesto da nabijam krivicu godinama koje imam, krenuću u potragu za godinama koje sam propustio. Biću klinac sa sedamnaest i momak od 23. Biću sve ono što je potrebno da ne ostarim pored mlađarije! Postaću niži mlađi nivo sebe samog, jer ne treba mi ova pamet, trebaju mi samo one godine. Baš one godine koje su sušne za rodnu zemlju ali rađaju izobilje na tlu mladosti. One godine u kojima ne znaš za konfirmacije jer jedina potvrda da živiš je kada pratiš svoj dah.

          Tog istog dana je počeo da pada sneg i Beograd je opet izgledao kao ono usamljeno čisto jagnje. Na samom kraju mediteranske zime, opet je pokušao da bude nevin, čedan i naivan. Ja sam mu poverovao. Onda smo zajedno plakali.