Osmina

podeli

   Deo sam jedne igre. Druge partije, osmog deljenja, ljubavnog karaktera. 

   Pitao sam se šta je to što te uvede u igru? Mudrac mi šapne da pre nego što te oboji ljubav, moraš biti preplavljen mržnjom. Pristao sam. Zbog obećanog kolorita, mrzeo sam dan što se ispraznio pred mojim očima. Ispred mojih grudi, oteo iz zagrljaja... taman dok sam bio ljubavan. Nije mi bilo dosta. U narednim momentima, zabolelo je sve što sam mogao da osetim na sebi. Malo glava, malo manje pesak pod nogama, intenzivnije od toga zraci dana koji je počeo... i najviše srce. Tražilo je ostanak u igri. Duge partije. Najduže do sada. Osmog deljenja, sa dva špila. I dalje, ljubavnog karaktera. 
   Voleo sam taj osećaj, dokle god se on davao. Prepuštao se monohromatskoj emociji koju sam zračio, ovaj put iz glave jer su grudi bile zauzete. Podvaljivao mi je detelinu sa četiri lista... svaka je imala tri... prinosio mi obrnuto srce sa manom, crne boje. I na to sve, u kalupu, oblika romb, servirao predrasude o sreći bez uslova. Nisam pristao... osim na samo jednu kartu koja je ležala na smetlištu od čoja. Iz iskustva koje sam imao na početku, znao sam šta mi sledi. Strpljenje je najavljivao svoj boravak na duži period. Dovoljno da osmotrim tog gosta u punom i iskrenom sadržaju, sve dok ne ogledam svoj lik u njemu. Poput refleksije zadovoljstva.  Sve dok se igra ne završi. A da li joj ima kraja? 
   Pred svim krupijeima, ostajem bez ičega. Ništa više nije ni crveno ni crno. Nema zadnje strane sa motivom, niti prednje sa numeracijom ili oznakom. Nag pred voljenim osećanjem, odustajem od osećaja usamljenosti, veličam svoje postojanje i odlazim u ozbiljno prepuštanje. 

   Igrao sam igre. Gubio. Pobeđivao. Nadmašivao samog sebe... Ponajviše teško spoznao:
Ljubavi koje ne mogu da izbrojim, dopustiću im da budu večne.