I na nebu i u zemlji

   Gledao sam kroz vreme i video svoju neodluku vezanu za kišu koja je sipila ili vejala. Sve je to radila, samo nije padala po običaju. Na dodir, vizuelno je stvarala hladnoću. Onu, ne baš prijatnu. Svakako, to je bilo sve što mi je trebalo u tom trenutku, da me neko zgrabi za revere, uzdigne od zemlje i da mi preti, kao da sam nešto, nekome na uštrb bilo čega, učinio. Kiša je to savršeno radila. Moje reakcije su bile bez volje. Poput prženih girica na vašaru. Sabijene u fišek. Slane. Od punoće tog ukusa, skupljala su se usta i drugima, ne samo meni. Kao kada si klinac pa probaš da jedeš zemlju, a kada odrasteš ta ista zemlja ti nudi soluciju.

   U svojoj glavi sam ugostio krajnje čudan osećaj koji je polazio od vilice. Moje očne jabučice su podrhtavale i nisu remetile moj oštar vid. Predeo od čela do potiljka mi je brideo i stvarao eho. Beton na ulicama se ljuljkao pred mojom telesnom percepcijom. Noge su mi se samo malo spoplitale jedna o drugu. Leva o desnu, više puta.
   Moje misli su se nasumice izjašnjavale u šapatima. Nisu mi ni prijale ni smetale, Ja nisam bio tu. Sve do momenta u kome sam se osetio ugroženim. U celoj priči, osećaj levitacije mi nije prijao, uznemiravao me je i davao lažnu sigurnost, samo iz razloga jer sam bio bliži višoj sili i razlogu za još jednu neprijatnost. Naime, nesigurnost je izazivala uzvišenost pri čemu mi se sa stopala kruni i rasipa i ono malo parče zemlje na kome bih smestio ista. Iako me je nebo tešilo i govorilo da je sve dobro, osećaj je bio neprihvatljiv.
   Danima se budim iz istog stanja i pitam se zašto opet tako. Jedan drugi dan se nisam ni probudio. Otvorio sam oči, podigao svoje telo iz kreveta, pričao sa drugim ljudima i sve to na javi. Sanjajući na javi. Sve mi je bilo potaman. Dovoljno toplo, umereno slatko i neodoljivo prijatno. Iluzija mi je pokazivala znamenitosti sopstvenog uma. Pitao sam se: "Kako tako mogu biti ravnodušan neki put?" Sve te utehe, ucene i uslovi čekaju svoje ostvarenje a ja... sebičan. Gledam u prazno i milujem svoju ćutnju. Ne razmišljam i prihvatam. Možeš misliti!? Pritajeno tražim skriveno mesto gde bih smestio svoj ego. Sramota me je. Idem na sve strane, na više njih u isto vreme. Predvodim seobu samog sebe.

   Od silnog klaparanja, zaboleli su me zubi. Samo dva zuba. Sedmica gore levo i sedmica dole, opet, levo. To je bilo od truckanja ali ne od spojeva pruge već od toga što sam ja, svojim točkovima, gazio po zakivkama šina. Realno, ispao sam iz koloseka. Karte nisu pregledane. Destinacija je dovoljno udaljena. A ja stižem na vreme. Tačno u nekad sati i nikad minuta. Sa, eventualnim zakašnjenjem od svako malo.

   Priznao sam sebi da sam samo bio znatiželjan, a sada sam već na polovini filma u kome igram radoznalu mačku. Ishod znam. A znam i šta posle njega. Biću besmislen kao budala vredna pažnje.