Namera: "izvisiti"
Kao kada živiš za trenutak, pa ti se on obistini. Euforično zagrliš snove, ispunjen toplinom lažnog sjaja! Probudiš se, sa težinom zagrljaja koji se pretvara u zapitujuću misao o tome da li je to samo bio san? Da, jeste.
I sve to u toku popodneva, večeri, noći i jutra.
Ovog puta priča je drugačija. Skraćena je. Noć i jutro nisu imali vremena da se dogode. Izvisio sam.
Nije mi bilo pravo. Kretao sam se vetrom i borio se protiv vetrenjača. Samo da reč "vetrenjača" zamenimo rečju "suze". Završilo se sve rezultatom 0:2. Za goste. Na domaćem terenu. Publika se transformisala u masu podvijenih repova. Glodali bi svoje nokte da ne moraju da kopaju raku. Sami sebi. Svako po naosob. I ja sa njima.
Onda misliš o svemu. Kakve su greške bile, u kom trenutku si ćutao, kolike su posledice. Hm, posledice. Zatim misliš na sve ono što te nije ubilo, a ti si mrtav. Ili se samo praviš. Najčešće se samo praviš. I ja se pravim. Kao kada se pretvaraš da nisi zajebao stvar. A jesi. I ja sam. I to sa šlagom preko.
Moji dlanovi stvaraju vodu kojom se umivam ne bi li očima sagledao sumnje u kojima dominiraju očekivanja. Samo želim da se probudim, ništa više. San je previše realan, me mogu to da podnesem. Kao kada ti neko objašnjava nešto i pomene novu reč, knjučan epitet, tebi da shvatiš i da razumeš. Ali! Ti ne znaš tu reč, priča gubi značenje a tvoja sramota zaliva tvoj ponos da ne pitaš šta to znači. I ne razumeš i ne znaš i ne podnosiš. I lepo ti je. I meni je lepo. Lepo mi je kao kada sam kraičkom svog sluha, poslušao razgovor bogat trilemama, koji je, kao paracetamol venama, tekao između dveju gospođa. Imale su oko 150 godina, zajedno. Jedna 74 a druga, cenim, tu negde 70 i pe', šes'. Obe su svoje bolesti, mane ili andrake dizale u nebesa. Ponosno su prepričavale avanture, seobe i putešestvije kroz isti dom zdravlja, na istom spratu ali kod različito izabrabog lekara opšte prakse. Jednoj je heroj bio pritisak, da l' srce, vene šta li su... a druga je pak pod ruku vodila šećer ili trigliceride ili oba. Saznajem kako su po hodnicima dočekivale na red više nego autobus na svim linijama Čukarice, da su u rukama češće držale zdravstvenu i recepte od lekara i da su u apoteci više nego kod kuće. O tome da su sa više vode zalile lekove za izbacivanje tečnosti nego što prosečan italijan popije posle pršute, ne želim da komentarišem. Dakle, navisile su se. I nije im dosta.
Svaka se priča vrtela u krug. Kao moja priča, a i tvoja priča. I naše priče zajedno. Ja sada samo ne znam a ti ne umeš.Kao kada bi želeo a ne bi voleo. Isto, kao kada bi smeo. I kada si smeo a hrabrosti nemaš. Da je imaš ne bi visio. Ja visim. Hrabro, ali visim.
I sve to u toku popodneva, večeri, noći i jutra.
Ovog puta priča je drugačija. Skraćena je. Noć i jutro nisu imali vremena da se dogode. Izvisio sam.
Nije mi bilo pravo. Kretao sam se vetrom i borio se protiv vetrenjača. Samo da reč "vetrenjača" zamenimo rečju "suze". Završilo se sve rezultatom 0:2. Za goste. Na domaćem terenu. Publika se transformisala u masu podvijenih repova. Glodali bi svoje nokte da ne moraju da kopaju raku. Sami sebi. Svako po naosob. I ja sa njima.
Onda misliš o svemu. Kakve su greške bile, u kom trenutku si ćutao, kolike su posledice. Hm, posledice. Zatim misliš na sve ono što te nije ubilo, a ti si mrtav. Ili se samo praviš. Najčešće se samo praviš. I ja se pravim. Kao kada se pretvaraš da nisi zajebao stvar. A jesi. I ja sam. I to sa šlagom preko.
Moji dlanovi stvaraju vodu kojom se umivam ne bi li očima sagledao sumnje u kojima dominiraju očekivanja. Samo želim da se probudim, ništa više. San je previše realan, me mogu to da podnesem. Kao kada ti neko objašnjava nešto i pomene novu reč, knjučan epitet, tebi da shvatiš i da razumeš. Ali! Ti ne znaš tu reč, priča gubi značenje a tvoja sramota zaliva tvoj ponos da ne pitaš šta to znači. I ne razumeš i ne znaš i ne podnosiš. I lepo ti je. I meni je lepo. Lepo mi je kao kada sam kraičkom svog sluha, poslušao razgovor bogat trilemama, koji je, kao paracetamol venama, tekao između dveju gospođa. Imale su oko 150 godina, zajedno. Jedna 74 a druga, cenim, tu negde 70 i pe', šes'. Obe su svoje bolesti, mane ili andrake dizale u nebesa. Ponosno su prepričavale avanture, seobe i putešestvije kroz isti dom zdravlja, na istom spratu ali kod različito izabrabog lekara opšte prakse. Jednoj je heroj bio pritisak, da l' srce, vene šta li su... a druga je pak pod ruku vodila šećer ili trigliceride ili oba. Saznajem kako su po hodnicima dočekivale na red više nego autobus na svim linijama Čukarice, da su u rukama češće držale zdravstvenu i recepte od lekara i da su u apoteci više nego kod kuće. O tome da su sa više vode zalile lekove za izbacivanje tečnosti nego što prosečan italijan popije posle pršute, ne želim da komentarišem. Dakle, navisile su se. I nije im dosta.
Svaka se priča vrtela u krug. Kao moja priča, a i tvoja priča. I naše priče zajedno. Ja sada samo ne znam a ti ne umeš.Kao kada bi želeo a ne bi voleo. Isto, kao kada bi smeo. I kada si smeo a hrabrosti nemaš. Da je imaš ne bi visio. Ja visim. Hrabro, ali visim.
Comments