Osvesti se
Pogled preko ograde se pružao na nešto malo Beograda. Bio je mutan. I pogled i Beograd.
Spuštao sam se niz ulicu i gledao prizor ispred sebe. Video sam svoja oba stopala koja su se naizmenično menjala u kadru čija je pozadina bila asvaltirana. Razmišljao sam kako je grad mutan i to samo iz razloga jer je moj periferni vid to dozvoljavao. Nije bilo ničeg na ovom svetu što bi mi podiglo glavu a sa njom i pogled. U sasvim svom svetu i upućen ka negde, lagano sam stizao tamo. U svoj svet sa druge strane. Preko puta u odnosu na ovde.
Ušao sam u podzemni prolaz teatralno, prošao kroz njega zauzeto i krenuo da izlazim maestralno. Kao da stupam na scenu! Sve je bilo novo u tom izanđalom prolazu. Videli su se obrisi sveže boje za beton u drugačijoj nijansi od prethodne. Sve je blistalo. I sve je bilo mutno. ...desna... leva... desna... Svetla je bilo na pretek. Obli i kosi zidovi prolaza, reflektovalu su zrake sunca koje se lagano sprema za drugu smenu.
Ja, krajnje euforičan u svom pospanom ludilu, ni sanjao nisam da pažnja može da skrene. I da se skrene. Da se skrene pravo na dobru stvar.
U preminulom šarenišu prolaza nikada se nije primetio natpis koji je preživeo na ogradi stepeništa. On sam. Zadatak mu je da, poput Kosovke Devojke, napoji šamarom svakog prolaznika koji je, nahranjen iluzijom, žedan realnosti. Unutrašnje realnosti. Zastao sam, iskapio jedan i zamolio za još. Sa ledom.
Progledati u tom trenutku je bilo srazmerno kilogramu maka nateranog na metar sivog konca. Vera je bila jaka kao i ona da kiselo mleko leči izgorelu kožu. A na sve to, dve reči, naredbodavnog stava, drmale su me iz sna. Još samo pet minuta nije postojalo kao opcija. 'Ladna voda je već šištala po mojoj koži. U glavi mi se odvijao omnibus života. Dve reči te proste rečenice terale su žmarce na maraton duž kičme.
Čitao sam je iznova i iznova. Nije imala početno veliko slovo, niti bilo kakav zarez. A ni tačku. Prosto je prosta, sa složenom porukom u sebi.
Kao da sam napustio svoje telo u toku kontemplacije. Ostao sam da razmišljam uz put. Crvenilo na mom obrazu je sijalo u mraku. Beograd je hitro tonuo u san a ja sam, kratkim i odsečnim pokretima svog uma, budio svoju svest.
Čoveče!
Spuštao sam se niz ulicu i gledao prizor ispred sebe. Video sam svoja oba stopala koja su se naizmenično menjala u kadru čija je pozadina bila asvaltirana. Razmišljao sam kako je grad mutan i to samo iz razloga jer je moj periferni vid to dozvoljavao. Nije bilo ničeg na ovom svetu što bi mi podiglo glavu a sa njom i pogled. U sasvim svom svetu i upućen ka negde, lagano sam stizao tamo. U svoj svet sa druge strane. Preko puta u odnosu na ovde.
Ušao sam u podzemni prolaz teatralno, prošao kroz njega zauzeto i krenuo da izlazim maestralno. Kao da stupam na scenu! Sve je bilo novo u tom izanđalom prolazu. Videli su se obrisi sveže boje za beton u drugačijoj nijansi od prethodne. Sve je blistalo. I sve je bilo mutno. ...desna... leva... desna... Svetla je bilo na pretek. Obli i kosi zidovi prolaza, reflektovalu su zrake sunca koje se lagano sprema za drugu smenu.
Ja, krajnje euforičan u svom pospanom ludilu, ni sanjao nisam da pažnja može da skrene. I da se skrene. Da se skrene pravo na dobru stvar.
U preminulom šarenišu prolaza nikada se nije primetio natpis koji je preživeo na ogradi stepeništa. On sam. Zadatak mu je da, poput Kosovke Devojke, napoji šamarom svakog prolaznika koji je, nahranjen iluzijom, žedan realnosti. Unutrašnje realnosti. Zastao sam, iskapio jedan i zamolio za još. Sa ledom.
Progledati u tom trenutku je bilo srazmerno kilogramu maka nateranog na metar sivog konca. Vera je bila jaka kao i ona da kiselo mleko leči izgorelu kožu. A na sve to, dve reči, naredbodavnog stava, drmale su me iz sna. Još samo pet minuta nije postojalo kao opcija. 'Ladna voda je već šištala po mojoj koži. U glavi mi se odvijao omnibus života. Dve reči te proste rečenice terale su žmarce na maraton duž kičme.
Čitao sam je iznova i iznova. Nije imala početno veliko slovo, niti bilo kakav zarez. A ni tačku. Prosto je prosta, sa složenom porukom u sebi.
Kao da sam napustio svoje telo u toku kontemplacije. Ostao sam da razmišljam uz put. Crvenilo na mom obrazu je sijalo u mraku. Beograd je hitro tonuo u san a ja sam, kratkim i odsečnim pokretima svog uma, budio svoju svest.
Čoveče!
 |
| Šta čekaš...? |
Comments