3

3

 Prislonio sam šaku na glavu. Desni palac se udobno smestio na slepoočnicu dok se kažiprst rugao svim ostalim prstima jer me je jedini dodirivao po čelu. Uradio sam to iz više razloga. Iz tri razloga. Prvi, bolela me je glava. Drugi, izoštravao sam pogled. Treći, pravio sam očima hladovinu. Sve to sa namerom i nadom da vidim nešto novo. 
   Video sam sve nebitne stvari sa kojima sam provocirao svoje misli. Obuzimale su moju psihu i terale me da pristanem na dogovor oko fizičkih stvari. Sve one su male poput pauze između udaha i izdaha. I sve one znače. Bilo mi je krivo zbog toga. Značajno krivo.
   U drugoj ruci sam nosio tri zrna davnih odluka. Ličile su sada na suvo grožđe i ja sam se spremao da ih bacim jer mi se gade. Da ih gadno bacim. Neka se kotrljaju i valjkaju po ulici, neka ih voda nosi, neka se nađu tu za nekog trećeg. Ja sam ih prerastao. Sada mi je potreban vidik, otvoren prostor i suva zemlja. Želim da zasadim nove stvari. Pametne kao tri pametna. Mudre kao tri šešira i ostvarive kao tri manje želje.
   Došao sam do dela puta gde mi treba novi ugao iz koga ću sagledati stare prošle i nove buduće situacije. Jedan ugao dovoljno širok za mene, nas i tebe. Za Beograd. Za sav moj svet. Da ima tri strane koje ga čine. Jednu od vere, drugu od snova i treću od privrženosti. Da bude obojen u boju ljubavi pa sa plavim linijama. Da ima duge trepavice a ja da budem oko, zenica i boja. Da me zagrle te stranice i čuvaju. Od stahova i od pobegnuća.
   I tako da ja mogu videti sve iz tog ugla. Sebe sa svoje desne strane i sebe sa svoje leve strane. Da sa tri mesta vidim druge ljude i da sve njih gledam u oči. Eventualno u njihovo srce.