Nedelja u džepu

   Iza mene je bila noć koja podučava kako doći iz izlaska u pet ujutru.

   Držao sam sve u jednom džepu. Beograd je hučao kao da izgovara jedno "U". 100 puta u isto vreme. To je bar ono što sam ja čuo ili je neko usisavao ili je, spremajući se za "na put", drndao fen za kosu.

   Cela noć se desila u tren oka, krvavog od dima, rašireno kao veš na štriku... prijatelji, klub, želje... Jutro je donelo par ptica na rovitom nebu, koje su mahale jedna drugoj ili su samo letele. Zavese mog prozora su krile moju sobu od ono malo zore koja je svitala. Nedeljna tišina. Veća nego muk duše razapete na krst.
   Vračar je konačno odahnuo od svih svojih žitelja. Osetio sam kako se hvali osamom koja ga obuzima. I on joj se prepušta. I ja joj se prepuštam sa njim. Toliko smo se zajedno prepustili da su mi obrazi zaličili na asvalt Njegoševe ulice. Onaj poput trotoara na desnoj strani. Na desno od Kalenica ka Cvetnom.
   Ovaj put sam mislio o sebi i svim onim putešestvijama mojih emocija. Prijalo mi je da budem oskarovac u kategoriji egoista. Nadasve poznat po mapama sopstvenog uma. Glavna uloga svih mojih imaginacija.
   Krenuo sam sa preslišavanjem. Nasumice. Započeo sam od svejednosti koja te strefi kada pomisliš na sve one dekadencije i buntove. One klinačke. Od 13 do 16 klinačke. Tada su bile beseda u dva toma a danas ih staviš u jednu rečenicu. Podrazumeva se prostu. Nastavio sam sa besom koji je svakog proleća slikovito prikazan na uglu Šumatovačke i Maksima Gorkog. Tu se nalazi jedan dud čije plodove kiša ili vetar svojevrsno otrese. Periodično, dva puta nedeljno. I onda sam ja kao ti plodovi, otrešen i besan zbog toga. Na podu, gnjecav i počišćen u stranu. Ne mogu da ne pomenem zaljubljenost koja se manifestuje jačinom. Onom jačinom kao: koliko je bujica vode zaljubljena u svoj tok? Od vrha Vardarske do Južnog Bevara. Za njima rasejanost, svestrana kao lišće, razbacano po čuburskom parku. Dođe red i na nedostajanje. Svaki put se tešim rečenicom: "Onoliko koliko mi te treba, ja te imam dovoljno". Iza toga ide nesigurnost, dugačka kao ceo Bulevar Revolucije, visoka kao Beograđanka, osvetljena kao hram. Na kraju, možda usamljenost kao  blanko zidovi beogradskih budžaka bez grafita. Zajedno bih mogao da svrstam teskobu i neprijatnost. Kao kada ti se stopala žuljaju u cipelama koje nosiš.

   I tako ja odćutah ceo dan. Celu nedelju kao dan. U onom istom džepu sam tražio novac da platim popijeno pivo. Tešio sam dan i poredio kako je njegova prolaznost jedinstvena. Nešto kao lepota. Lepota koju vidiš, gledaš... a onda zažmuriš.