Još uvek sam tu

   Neko mi je davno rekao da ono što te ne ubije, to te ojača.
   Sedeo sam i napamet brojao ožiljke. Prvi od rođenja, sedmi od ne pristajanja na razumevanje, deveti od lekcije o prihvatanju, osamnaesti kada sam idealizovao ljubav i ovaj poslednji, uh... zabrojao sam se, od, ne baš razumljive poruke koju mi šalje univerzum. Ovog puta telo mi je mirovao dok mi je um podrhtavao od prisećanja na, sada već brojeve pojedinih ozleda. Nisam imao volje da reagujem burno, to me baš nije zanimalo. Umesto toga nabacio sam onaj osmeh koji likuje zabrinuto i sa ponosom. Mimika je bila minimalna. Dovoljna da mi stvori osećaj ali ne i izraz na licu. U predelu srca malo se grčilo. Nešto. A ja, kao da čistim imaginarne mrve sa očišćenog stola, mahao sam rukom, tu, po svojim grudima. Samo sam ih ja video. Te mrve. Izgledale su poput dečjih bombona, sačinjene od zgrušane ljubavi i pažnje iz koje je nastajala mudrost.
   Nisam bio pametan. I nikada neću biti. Ja ne pristajem na provokacije.
  Jednu ranu nisam shvatio. Davno sam započeo sa pitanjem kome, od same dužine, još uvek nisam stavio znak pitanja. Tako da i nije pitanje. Ne da ono zna. Svakako se tu nalaze čitave rečenice koje formiraju teorije i mišljenja. Ukratko, nije mi jasna jedna stvar. Kako to da je nekim ljudima potrebno da izgovore čitave besede i monologe i da ne kažu ništa, dok drugi, u svojim prostim rečenicama, samo stave zarez na pravo mesto. Tamo gde te najviše boli. Možda je taj zarez, kao znak interpunkcine, nastao tako što je neko ubo nožem nekoga u srce i još zakrivio oštricu dole, pa ulevo. Eto tako boli. Od prostote tog bola, dođe ti da tražiš još. Kao što se traži još jagoda ili još kafe. Jedno je sočno a drugo gorko, pa izvol'te.
   Tražio sam se pogledom, tu i tamo, po celom svom telu. Gledao sam konture kako se krive i zaobljuju. Jasno sam video samog sebe kako imam obrise, ponore i uspehe. Sve se to videlo na mom telu. Iz drugačijeg ugla i istog shvatanja. Kao da sam se pretvarao u jedan veliki dodir čiji prsti na glas izgovaraju "požuda" a u sebi misle "strast". Mislio sam na tebe. U jednon trenu sam preoblikovao sve naše zasebno u jedno celo. Složeno celo. Bio sam tamo gde smo bili tada, a nismo bili ovde. Topli kao koža, lagani kao krila. Iz daleka smo bili jedno, izbliza smo ličili na strast. Tvoj dodir je ostavljao trag zadovoljstva duboko pod mojom kožom. Nošeni dušama bez misli, stigli smo do straha. Tada smo se samo vratili u racionalna tela.
   To je jedini ožiljak o kome sam napisao knjigu bez reči. Dijalog naših srca, pretočen u osećaj sačinjen od slova koja pripadaju azbuci osećanja. Na svim stranicama ni jedna reč a u celoj knjizi tek deo naše priče.
   Citati tog dela su nešto čime se danas veoma ponosim. Strpljivo čekam da sretneš moj osmeh i moj pogled. Rećiće ti sve ono što deo jednog celog treba da zna. Potvrdiće ti teoriju prihvatanja, opraštanja i zaborava. Zakoračiće ka tebi i pokazaće ti koliko je sati. Biće to pravo vreme da se izgubimo, svako na svoju stranu. Ja ću se vratiti sebi, otvoriću oči i prepustiću se dolasku u svoju sobu, sedeću na stolici, izgovoriću ime najvećeg broja i shvatiti da nigde nisam ni mrdnuo.... hm... još uvek sam tu...
   Sada mi je jasno da ono što me ne ubije, nisam uzeo u dovoljnoj količini.