Dah

   Jednom, davno, sam obećao sebi da ću da dišem. Sada je tu činjenica da taj dah postoji ali ga ja ne konzumiram.
   Pratio sam svoje misli usporenim segmentima svog sluha. Pogled, usmeren ka delu sobe, video je drugačije stvari, stvari u obliku zbivanja na ulici. Svi i sve je bilo tu, trafika, trotoar, prolaznici. Izlog, klupa, žardinjera. I jedan plakat. Šaren. Pocepanog ćoška. Obaveštavao je o životu, nekadašnjem u sadašnjem trenutku. To me nije interesovalo. Moje sve je bilo usmereno ka plitkom dahu, kratkom kovitlacu koji se dešavao u mojim plućima. Malo je golicao dijafragmu a ja, svakako, nisam imao želudac za to.
   Na celu situaciju sam odmahnuo jednom grimasom neodobravanja stanja kroz koje se sankam. Zarđalim sankama po usijanom betonu. Ni varnice se ne pojavljuju a kamoli neko da mi se pridruži.
  Vazduh se kretao dvosmerno preko raskrsnice mojih usana. Pekao je nepce, hladio zube i sušio površinu jezika. Po povratku iz pluća, grejao je kao čaj koji sam otpijo. Stresao sam se.  Soba se vrtela u krug na desno. Ja sam pomerao svoje telo na levo, želeo sam da bude što dalje od trenutka u kome sam bio do tada. Vešto izbegavajući realnost, kapcima sam prekrivao i buduće momente. Gušio sam čulo vida samo da bi bolje čuo zvuk odrona mojih misli, kao kada se talas povlači pa se najmanji kamenčići kotrljaju za njim. Posesivno.
   Dah je i dalje bio na pola, za njega ja sam spavao. Probudio me je oštar bol udaha. Otvorio sam oči i čuo kišu.