Još samo malo.

   Na ringišpilu začaranih pomisli, zapitao sam se: "Još koliko"? Odgovor se našao ispisan na zidu. Nacrtan, u isto vreme


   Iako se sve vrtelo u krug, našao sam ugodan ćošak za smestiti se. Kako nisam znao šta ću pre, da li da pripovedam usmeno ili na papiru... da li da slikam sebe ili kako se osećam, odlučio sam da samo postojim bez ikakvog razloga i ni u čiju korist. Posmatrajući samog sebe, izgledao sam kao da idem a odlazim nikud. Uz sve to i adekvatno lenj, onako, na jesenji način.
   Smogao sam snage i da se zapitam: "Dokle"? Ilustracija je opisivala razvojni put odgovora na to pitanje. Početak. Prepreke. Pojedini prioriteti... Odgovor nisam mogao da sagledam, niti da vidim nešto od njega. Obnevidelih kapaka, zaspao sam hodajući u prazno. Kretao sam se kroz prostor, nepomično. Čak ni moj um nije bio prisutan, da me malo nasmeje. To mi je govorila jedna pomisao koju sam gledao kako treperi kao vihor vetra i nestaje. Okretao sam svoj pogled kao njoj da je još samo malo vidim. Eno je... Ta lepa pomisao, značajno nepotrebnog znanja, beskonačna i kratka kao treptaj mog oka u kome se ogledala. Razmenili smo svoje ljubavne stihove, odvoleli se i preboleli, obećali duga sećanja i pristupili putevima koji nas neće odvesti u jedno.
   Nešto kasnije, prepravili su me izprazni osećaji. Šetao sam u mestu i negovao svoj optimizam koji se, poput miša uljovljenog u zamku, pitao da li je komadić oraha svež.