Pomoć

   Hodao sam uz brdo, uz jednu strmu ulicu koja gleda na Beograd, tj. na jedan njegov deo. Svakim korakom sam sve više i više i sve bolje i razgovetnije čuo ovaj grad koji mi je govorio da sam ja taj koji donosi odluke. Pitao sam se kako? U vezi sa čime? Zašto baš sada?
   Već duže vreme sam rastavljen na neznano duhovno, nedovoljno fizičko i neuhranjeno mentalno. Sva tri, činili su mene. Mene koji hoda, jede, spava. I koji se vrti u krug. Doživljavao sam situacije u kojima sam, na slepo, pobeđivao vreme, lakoverno gubio ponos i prelepo izbegavao poštenje. Iscrpeo sam se brišući fleke na zidovima, one koje sam napravio u trenutku sopstvenog raspada. Ličio sam na sve nijanse, svih prljavih boja. Slikao sam poziv u pomoć, kompoziciju uramljenu u transparentno sedefasti ram.
   Obuzela me je vera da sam kao žrtva - očigledan, kao davljenik - žedan, kao učenik - spreman. Ništa od toga... stajao sam neobrazovano, među drugim ljudima... u plićaku.
   Izgleda... Čekao sam da se rukujem sa neznanim junakom...?