On, Ona, ono.

   Imam ih kao i oni mene, ispleženih jezika, udišemo bolje momente, čekamo sutra i balimo na bolje dane.

   

   On je vikao na mene. Naizgled, onako krupne građe i gromkog glasa. Negova složena priča me je vređala na savršeno jednostavan način. Bio sam njegov sluga. Neizrečene naredbe sam ispunjavao u svakom momentu. Nekada mi je to prijalo a ponekad ispunjavalo u potpunosti. Nisam bežao od svega toga, živeo sam sa time, živeo sam za to, živeo sam to. Kao on što je osuđen na to da mi zapoveda a ja da ga ne ignorišem. Nikada nije spavao. Po njegovim rečima, uvek je bio tu za mene, da me uslovljava i kinji, kada neko to drugi ne može. Prvi je stajao u redu da me gazi i pljuje. Nije da sam voleo to ali kada ne čujem tako nešto... pitao sam se da li sam živ? Motivisao me je da budem altruističan sa predumišljajem.

Ona je najčešće nemo posmatrala sve. Bez osude, bez morala i nade da će se stvari smiriti, dovesti u red ili, najgore po njega, biti bolje. Ona je znala. Kako da me uteši, da snagu, ulije poverenje… Kako da se probudim i zaspim sa čistinom u glavi, bistrog pogleda, nasmejanog srca. Nju sam najviše žrtvovao i ignorisao ali… Sa spoznajom bez uslova, uvek je razumela boli, previjala rane i pažljivo slušala i detaljno upozoravala na život. U svom beskrajnom nepostojanju, bila je prisutna u svakom trenutku. Ispod njenih toplih krila, bilo je uvek mesta za spas. Bez emocija prihvata ožiljke od mača. Bez izraza lica dočekuje me iz borbe sa uslovima. Ona. Daleka lepa kuća kojoj se vraćam.

   Ono miruje aktivno. Ono raste i pada, krvari i plače. Ono je to koje oseća glad u sitom stomaku. Prostire se po celom njenom meridijanu i ponaša se krajnje jadno. Ima pet mogućnosti da se zadovolji i koristi ih sve, nekada u isto vreme. Jeza je ono za šta preklinje i nikad nije dosta. Ono želi još pre nego što bilo šta započne. Ograničava u svakom pogledu, od pete do vrha glave. Mesta ima samo za rane. Ono spava noću a danju teši glad. Kada navikne na nešto, nema tog razuma, malog da stane na konac i obrazloži zlu potrebu. Ono ne shvata i to mu je prioritet. Navika je sve što zna i o čemu pripoveda.

  

Ja sa njima kao i oni samnom. Uvrede kao i razlozi – nema ih.