Zid

Kao svaki mali kamen, sanjao sam da izrastem u jednu zdravu ciglu. Jednu ciglu sopstvenog doma a ne onu sa kojom se lome prozori na istom.  


U toku jednog rasejanog prisećanja, zakotrljao sam se niz planinu prošlosti. Kao kakav kliker, dobijao sam na ubrzanju na toj strmini dogodovština. Uživao sam tu brzinu sve do trenutka u kome već imam 28 godina.
   Ispostavilo se da je moj dom sačinjen od prozora kroz koje se gleda na svet. Tu je komšiluk, tu su ulice, tu je noćna rasveta. Sa leve strane je svetlost koja dopire do tmine moga grada. Na nebu se nalaze noćni lopovi, kradu odnose između članova porodica, osmehe sa lica ostvarenih ljudi i ribu sa pijace. Jednom sam bio njihov cilj, olako ostvaren za jedno celo detinjstvo.
   U dolini sećanja postoji jedno selo, u koje rado odlazim. Uteha neostvarenih nadanja. Kako mojih tako i drugih bliskih ljudi. Odatle se gleda ka uzvišenim verovanjima i višim ciljevima. Tu se zasnivaju ideali, u koje ne verujem, dokazano ne verujem. Iz tog razloga bojim svoju stranu zida. Slikam percepciju svoje mašte i nije me briga šta je sa druge strane.