Tattoo

Nekada sam koračao ulicama ovog grada i mislio o tebi. Od mojih stopala pravili su se duboki otisci, ličili su na tetovaže. 


   Sada su poput snega, malo im treba da se istope, poput peska, lagan vetar ih briše, poput kapi kiše, suše se na suncu.
Strpljenje se sada zove sećanje. Sve liči na otisak krede, na betonu, blizu ivice trotoara, ili na stepeniku. Svakako udobno mesto za spustiti glavu, svoja ograničenja, srce... onako... s' ljubavlju.

   Samom sebi se slikovito raspadam. Delovi mene, kao polarna svetlost, lebde po ćoškovima moje sobe.
   Maštam o svim mestima gde sam mogao da se izgubim i da zauvek ostanem tamo ili, na nečiju sreću, da budem pronađen. Slučajno. Da me dohvate, podignu sa poda, pogledaju i shvate kako im ne trebam. Voleo bih da se ti ljudi pitaju ironično: "...ko izgubi nek' plače?"
   Mogao sam da se izgubim i u igri žmurke. Da ostanem sakriven u delovima moje ulice, iza ćoškova i kola. Pored stubova i kapija. Da žarko želim da zapljunem "pu spas za sve nas". Ali "nas" nije bilo, samo ja. Nekome kao"ti", drugima kao "ostali". Ne znam...