tiho sanja... tiho

  Nešto se događalo u tami. Bio sam okružen zidovima sa kojih se odbijala svetlost. Ispred mene duboka belina obasjana istim izvorom.

   U prostoriji je dominirao mrak. Niz moje ruke i šake tekla je voda. Više sam se nadao nego što sam mislio da će sprati sve moje nagone ka dodirima, sve moje potrebe da stavim prst na tvoje usne i nemo ti dam znak da nema potrebe za pričom. Komunikacija se odvijala ne u našu korist ali svakako na naše oduševljenje. Distanca između naših, nekoliko milimetara udaljenih, tela stvara istoriju za buduće osećaje, ne za osećanja.
   Čitali smo jedno drugom pokrete. Spustiš glavu i okreneš je u stranu, namerno, da mi promakne tvoj osmeh. Lukavo... Ja pogled uputim malo od tebe, čisto da te vidim direktno periferno, da mi vidiš lice i oči, usne i ramena ali ne i srce, dušu ili mene Kakav Jesam. Stalno se mi igramo, šale nikad' dosta među nama. I,  među nama, to dopadanje, kako ga drugi nazivaju, je fascinantna glupost. Mi se želimo, kao što se strpljenje nekada poželelo, pri našem upoznavanju. Samo što to više nije naša tajna, to je naša strast. Velikih srazmera gladna nas. Ne znam za tebe ali ja sam sit ovih gluposti. Hoću da sam hrabar da te pitam za ples, hoću da sam jak kada me inspirišeš, hoću da mi trnu zubi kada mi pošalješ poljubac. Hoću da sam ponosan kada te nosim u džepu. Od košulje. Blizu srca.
   Udišem lagano i bistrim misli. Pravim mesta za još tebe kada mi dođeš. Pitam se šta je to što čini prostor ispred i iza nas. Kada smo zajedno. Kada smo zagrljenji. Kada smo zagrejani. Kada dodirujem tvoja leđa. Kada su ti usne na mom vratu.
   I neka me niko ne budi... ni nju... neka je puste da bude, sanja, sasvim tiho... Tamo gde ja nisam i tamo gde ću doći... I dalje sam bio tu. Prao sam ruke.