... šapuće mi ...

   U vrhuncu napora, spoznaji je, izgleda, najlakše da se krije. Manja od same sebe, na sav glas, maše krilima.


   Pre neko veče sam stajao tu i divio se osećaju koji ne insistira na egu, ne potencira tremu i ne očekuje dlanove da se znoje. Njima sam te privukao uz sebe, dodirivao ti lice, nešto kasnije i milovao po kosi. Daleko je bio trenutak u kome često boravim, trenutak u kome se već zbiva ovo kada se ono, čista realizacija pitanja "šta bi / kad bi". Nego... To isto "pre neko veče" je od crva napravilo anakondu sumnje, jer, muva i slon nisu bili dovoljno otrovni za poređenje. Kao i želja koja se samo pretvarala da je to. Žudnja joj je bilo pravo ime. Bez prezimena. Samo ime. Onako, umetnički.
   Dangubeći u svom autizmu, fokusiram se samo na potrebu da si mi u mislima. Nerado prihvatam situaciju da su sve te misli o tebi malo prognane. Ne daju mi se. Ja im se opirem i ne želim to. Iz snova me budi osećaj da te ljubim, da si blizu, da gledam svet iskrivljene glave, preko tvog ramena. Bliskost poistovećena sa horizontom... realna i daleka, u tren oka, na dohvat ruke.
   Ja ti dozvoljam da mi budeš muzika, ona za najsitnije sate. Ona koja se sluša glasno u tami sobe, ona koja svira nas. Ja ti dozvoljavam da me izigraš uz tu istu muziku. Spreman da tražim još. Ja ti dozvoljavam da ti budem na nišanu, kada već nisam sebi samom na vidiku. Dozvoljavam ti da me pozoveš kada nisam spreman da te očekujem. Dozvoli mi da pomislim na druge, samo da te se poželim. Dozvoli, da se prepustiš.
U vrhuncu napora, spoznaji je, izgleda, najlakše da se krije. Manja od same sebe, na sav glas... krvari.