Žmurim

   Pripremao sam se za san u kome ću dobiti odgovor da li je to sve stvar koju treba da prihvatim ili je to jedno razočarenje. Na tu odluku ja žmurim. Za početak, odlučno.

   Šake su mi bile znatno veće od onoga što mi se pruža. One su širom gledale na svet koji se vrti u blizini. Bile su konzervativne da bi se prisetile celog, već proteklog dana, ispunjenog momentima ljubavi. U tom danu sam i ja bio ljubav. Svoja ljubav. Podeljena na jednake delove, za svakoga po nešto, za nekoga sve.
   Tu je bila prisutna i bes. Puštena sa lanca, svako malo se prikazivala u prvom planu. Histerično. Govorila je da joj prijam jer je, navodno, činim lepom. Mirnom. Crpela je iz mene snagu a ja sam se iznova i iznova davao. Izgleda da smo uživali u hroničnom postupku međusobnog prepuštanja. Na oba slučaja sam žmureo. Trljao gornje trepavice o donje.
   Ponaosob izgubljeni u tuđim mislima, ja u tvojim - ti u svojim, preplićemo ruke. Prstima pričamo o požudi. Slutim da mi želiš reći da si još jedna osoba željna i ovisna o ljubavi. Slutim da zazirem od dodira koji diktira agresiju a propoveda milovanja. Ponašam se pritajeno opasno. Za tvoju percepciju prepušteno, za svoju spoznaju usamljeno, željno. Ljubim te brzo, žmurim.
   Boji naše tame dodajem intenzitet i dubinu. Oivičena  stvarnost dobija nove karakteristike na svom licu.  Poput smisla za vreme, odaljavam se na dva minuta od tebe a već sam, brojeći, stigao do večnosti. Događaj smešten između dva treptaja prerasta u seansu ko se kome više udvara. Ko će kome lepše  da zaspi u blizini. Ko će kome jače da zažmuri.

   I dok nam se čela slučavaju, vrhovi nosa su na poljubac od lepog trenutka. Slepoočnice nam pulsiraju u ritmu. Pogled usmeren ka usnama koje drhte od radosti...
  

   U mnogim situacijama, to svi radimo. U inat sebi, još i podignem jagodice i spustim čelo. Žurim. Srljam. Na sve to, žmurim.