Čekaj me
Od svih mogućih posledica, istina, pored bola, zna i da zasvrbi. Mislio sam na tebe. Nisam se pokajao.
Vozio sam se. Što kroz ulice što kroz koridore svojih priča. Ne ispričanih, čudno zavijenih u fišek ispunjen strahovima. Idem ka ulici koju ne znam, spreman da je prihvatim i zauvek zažmureno nađem. Po osećaju... vozio sam se... hodao... popeo se... do prostora sa prozorima ispred kojih su grane, zelene čak i u ponoć a vazduh kovitlavo svirep, dopire do grudi i čisti ih u jednom dahu! Po okretu, shvatio sam da sam semenje straha prosuo ispred vrata, a fišek se lagano odvijao i mirno prećutnom dozvolom, usmerio pažnju na datum novina od kojih je bio sačinjen. Sada sve to gazim jer vidim da je vreme.
Vreme mi je išlo u korist. Stalo je. Zažmurelo na obe kazaljke i disalo na ponoć. Spokojno se traćilo na kvalitetan način. ...vozio sam se... Od stopala do kose. Od laktova do šaka. Od tebe do onoga što često nazivam "ja". Ti, otkivalačkog pogleda, zrelo gledaš u moje oči. Pričaš ono što drugi ne čuju. Pratim te zbunjeno, znam šta govoriš i teško te razumem. Spoznati da ti jesi destinacija, prisiljava me da putujem spuštenih jedra, jer, voziš me... daleko od momenta 'sada' u kome smo svi izdvojeni zajedno. Oni ljudi, tvoja narav i moj strpljivo pribran um. Teških prstiju, uzimam čašu i nazdravljam. Samoodbrana mog razmišljanja jenjava pod prismotrom tvojih osmeha. Ubrzavaš. Sporije od večnosti i brže od tvojih očiju, dešava se bliskost. Podlaktice sa oštrim venama te grabe dok ti odgovorno ostaješ. Ne mrdaš. Dišeš mi na vrat koji ti ljubi usne. Jednom, pa i tri puta još... I sve to još jednom kao pozdav, laku noć i dobro jutro.
Treznim se svih ovih dana od tih datuma provedenih u utočištu naše slučajnosti. Propitujem uglove usana o strahu koji imaju pred tobom... I na kraju, sa samim sobom zaključujem:
Odakle su ti misli... takva ti je iluzija.
 |
| čekaj me |
Vozio sam se. Što kroz ulice što kroz koridore svojih priča. Ne ispričanih, čudno zavijenih u fišek ispunjen strahovima. Idem ka ulici koju ne znam, spreman da je prihvatim i zauvek zažmureno nađem. Po osećaju... vozio sam se... hodao... popeo se... do prostora sa prozorima ispred kojih su grane, zelene čak i u ponoć a vazduh kovitlavo svirep, dopire do grudi i čisti ih u jednom dahu! Po okretu, shvatio sam da sam semenje straha prosuo ispred vrata, a fišek se lagano odvijao i mirno prećutnom dozvolom, usmerio pažnju na datum novina od kojih je bio sačinjen. Sada sve to gazim jer vidim da je vreme.
Vreme mi je išlo u korist. Stalo je. Zažmurelo na obe kazaljke i disalo na ponoć. Spokojno se traćilo na kvalitetan način. ...vozio sam se... Od stopala do kose. Od laktova do šaka. Od tebe do onoga što često nazivam "ja". Ti, otkivalačkog pogleda, zrelo gledaš u moje oči. Pričaš ono što drugi ne čuju. Pratim te zbunjeno, znam šta govoriš i teško te razumem. Spoznati da ti jesi destinacija, prisiljava me da putujem spuštenih jedra, jer, voziš me... daleko od momenta 'sada' u kome smo svi izdvojeni zajedno. Oni ljudi, tvoja narav i moj strpljivo pribran um. Teških prstiju, uzimam čašu i nazdravljam. Samoodbrana mog razmišljanja jenjava pod prismotrom tvojih osmeha. Ubrzavaš. Sporije od večnosti i brže od tvojih očiju, dešava se bliskost. Podlaktice sa oštrim venama te grabe dok ti odgovorno ostaješ. Ne mrdaš. Dišeš mi na vrat koji ti ljubi usne. Jednom, pa i tri puta još... I sve to još jednom kao pozdav, laku noć i dobro jutro.
Treznim se svih ovih dana od tih datuma provedenih u utočištu naše slučajnosti. Propitujem uglove usana o strahu koji imaju pred tobom... I na kraju, sa samim sobom zaključujem:
Odakle su ti misli... takva ti je iluzija.
Comments