Krovovi
Često ljudi govore da se voli tamo gde je dom. Ja se pitam:
- šta je dom ako nemaš koga da smestiš unutar njega? Da li su crepovi emocije? Da li su prozori šake a vrata grlo? Jesu li dnevna soba um a spavaća duša?"
Tvoje nezainteresovano pitanje trazilo je kazaljke po krugu časovnika. Iako sitnog formata, odgovor u vidu brojeva nije bio krupan. Krupna stvar je bilo jutro koje je hitalo sa druge strane zgrade. Sa prozora sobe u kojoj smo bili, gledali smo sunce koje se, iz prikrajka, šapatom ogledalo o okvire koji su dopuštali zracima da maze zidove unutar prostorija. Sijalo je sanjivo, tek toliko da sva stakla budu obojena u sve nijanse žute i narandžaste.
-Čudno je koliko brzo sviće, pogledaj!
Tvoje zapažanje je bilo savršen parametar za brzinu svitanja u mojoj glavi i mom srcu, onog trenutka kada sam te poljubio prvi put iza vrata sobe broja pet i nula i sedam.
Gledam tvoj lagani pokret koji je primicao cigaretu usnama. I dok se dim kovitlao u tvojim plućima, ja sam fokus pomerio dalje. Na usne. Tvoje usne. Jednim krajem su se izvijale u osmeh, u drugom trenutku, oblikovale su se kako bi onaj isti dim bio oslobođen iz grudnog koša. Tvoj sledeći pokret je tvoje telo okrenulo na kolena. Laktovima naslonjenim na leđa kauča, pogleda usmerenog ka zori, gledaš momente dobrodošlice. Beograd je sa krovova kuća i zgrada, dočekivao novi dan...
...a ja sam te mazio... po leđima i guzi... struku... dva puta sam nadlanicom prešao po stomaku, da te zagolicam... donji deo leđa, onaj, tik do gluteusa, šaputao je o strasti koju stvaramo. Slušao sam to kroz svoj dlan. Dlan leve ruke. Gledao sam te i video ljubav. Slušao sam tu našu tišinu. Pevala je pesmu, naizgled, njenu omiljenu. Svi ti nemi stihovi, posuti po našem sluhu, prenosili su poruke i priče o svima nama koji smo slobodni i predani drugom biću. Na sve njih, dodao sam još jedan prstohvat "volim te" reči. Da nam se nađe.
"I ja tebe, seceru" bila je uvertira poziva za konak. Posteljina, kao da se tek probudila na krevetu. Zagrlio sam tebe, neizbežno, i tu posteljinu, i očekivano dopustio da nam se noge upletu u ono što nazivamo bliskost. Prvo jutro ove noći i poslednji pogled pred zaspati. Dve stvari koje najviše fale kada smo u daljinama. Ni jedna od njih viša, svaka od njih bliža nama.
Pitam se i dalje:
- a, možda su ti krovovi krila... možda ruke koje grle i svijaju gnezda?
Mi, veliki kao kuća na dve vode, pod istim nebom.... kisnemo, kada god to nama treba.
- šta je dom ako nemaš koga da smestiš unutar njega? Da li su crepovi emocije? Da li su prozori šake a vrata grlo? Jesu li dnevna soba um a spavaća duša?"
 |
| Krovovi |
-Čudno je koliko brzo sviće, pogledaj!
Tvoje zapažanje je bilo savršen parametar za brzinu svitanja u mojoj glavi i mom srcu, onog trenutka kada sam te poljubio prvi put iza vrata sobe broja pet i nula i sedam.
Gledam tvoj lagani pokret koji je primicao cigaretu usnama. I dok se dim kovitlao u tvojim plućima, ja sam fokus pomerio dalje. Na usne. Tvoje usne. Jednim krajem su se izvijale u osmeh, u drugom trenutku, oblikovale su se kako bi onaj isti dim bio oslobođen iz grudnog koša. Tvoj sledeći pokret je tvoje telo okrenulo na kolena. Laktovima naslonjenim na leđa kauča, pogleda usmerenog ka zori, gledaš momente dobrodošlice. Beograd je sa krovova kuća i zgrada, dočekivao novi dan...
...a ja sam te mazio... po leđima i guzi... struku... dva puta sam nadlanicom prešao po stomaku, da te zagolicam... donji deo leđa, onaj, tik do gluteusa, šaputao je o strasti koju stvaramo. Slušao sam to kroz svoj dlan. Dlan leve ruke. Gledao sam te i video ljubav. Slušao sam tu našu tišinu. Pevala je pesmu, naizgled, njenu omiljenu. Svi ti nemi stihovi, posuti po našem sluhu, prenosili su poruke i priče o svima nama koji smo slobodni i predani drugom biću. Na sve njih, dodao sam još jedan prstohvat "volim te" reči. Da nam se nađe.
"I ja tebe, seceru" bila je uvertira poziva za konak. Posteljina, kao da se tek probudila na krevetu. Zagrlio sam tebe, neizbežno, i tu posteljinu, i očekivano dopustio da nam se noge upletu u ono što nazivamo bliskost. Prvo jutro ove noći i poslednji pogled pred zaspati. Dve stvari koje najviše fale kada smo u daljinama. Ni jedna od njih viša, svaka od njih bliža nama.
Pitam se i dalje:
- a, možda su ti krovovi krila... možda ruke koje grle i svijaju gnezda?
Mi, veliki kao kuća na dve vode, pod istim nebom.... kisnemo, kada god to nama treba.
Comments