Glupo je.

   Šetajući i misleći da sam fokusiran na ono o čemu razmišljam, polako počinjem da razumem šta je to što mi trenutno fali. U pitanju je jedna dandara. Po sred glave. Jedna jaka dandara.

   Da se, posle nje,  osećam glupo za sve gluposti ovog sveta. Nekako, poput šarene čarape, koja bleji na kvaci bezsmislenih vrata pored kojih prolazim. Evo, ona je samo glupa i izgleda da uživa u tome. Šta joj fali, glupa je pa je glupa. I ja bih isto tako da se osećam glupo, možda čak i najgluplje. Kako kada po oblačnom danu staviš naočare za sunce, naboraš svoju glupu facu jednim smešno glupim nakezom i onda čkiljiš. I žmirkaš. A sunca nigde nema. I ti si glup. I to je glupo.

   Da živim sve glupe momente kako kada mudro zboriš  za sebe a ostalima si neizmeran kao nesaglediva  glupost. Glupa glupost. I na kraju da budem glup kao ne omiljeni prijatelj, glup kao glup u društvu, glup kao gladan koji kupuje knjige jer je njegovo znanje gladno... ali ne i glupo. To je prava stvar.