Ma ne ljutim se!!!

Zaista.

   U početku beše strast. Dovoljno dokona da stvara usovljene želje.

   Stajao sam i uživao u trenutku u kome sam iskusio svoju spremnost. Čekao sam dovoljno i sada sam želeo. Sve. Sve sam želeo. Tebe najviše.
Nisam se ljutio na prošle budućnosti. One i ja nismo znali. Samo nismo znali. I naravno da se ne ljutim jer, nismo znali. To je sve.
   Pojavila se noć i začarala krug, i u njemu jedan sat koji nije bio, ni tamo, a ni ovde. Imao je nas, tebe tamo, mene tu. Imao je sve naše misli. Ali ne i nas same. Nasamo same.
   Strast, želje i neizdrž su stvorile inicijativu za progres idealizma. Jednog idealizma koji sam imao o tebi. Sada diše teško, guši ga spoznaja, u tandemu sa voljom. Jedino smetalo je tvoja "tetka odluka". Najpametnija od svih, drska za troje, slaba i stara kao trula kora. Ali to je u redu, prihvatam i ne ljutim se. Ja poštujem, ne ljutim se.
   Sve što smo mogli da imamo je malo u odnosu na ono veliko ništa, koje imamo i koje me uči svemu. Nadam se i tebe. Ako nije tako, ne ljutim se. Biće vremena i lekcija, kao i opcija da se ponovi sve. Isto sve na drugačiji način. Na isto drugačiji način.
   Možda imam potrebu da te zagrlim, da ti pričam o lepoti koju imaš, da te mazim, da... da te čuvam dok spavaš. Da te sretnem. Da ti ćutim na tvoju ćutnju u toku naše priče. U ovom trenutku si nešto i neka velika inspiracija. Inspiracija za ljubav, voljenje, privrženost i prihvatanje. Okidač za svako veliko saznanje i slobodu. Ako ti to smeta, to je ok. Ako ne, i to je ok. Možda me prožima bes, možda tuga kleči i vreba. Možda me stignu i pereplave. Možda ih živim, umrem i rodim se za njih opet. I opet se neću ljutiti... Ma, ne ljutim se!!!
   Sada te delimično poznajem. Tebe. Tvoj osmeh, hrabrost i smelost. Tvoju igru, radost i iluziju patnje. Tvoj dodir, stah i pogled. Količinu ljubavi i tebe kao ljubav sam upoznao odmah. To se nije krilo.
I da jeste, ne bih se ljutio.