Jabuka

Jabuka. Sećanje na srce.

   Silazio sam niz ulicu. Nizbrdo. Balansirao sam svoje noge trupom iznad njih. Da se one pitaju, odvele bi me ko zna gde, ni one ne znaju u kom pravcu, do kog mesta... vreme da ne pominjem.

     Da sam slabiji, mogao bih da se prevrnem na glavu i pustim se niz ulicu, kao što je to uradila jedna jabuka. Žuta. Sa dve crvene mrlje. Onako, zdravo crvene. Pomislih kako ona ima samo glavu, te ne može da hoda, kao moje noge. Posmatrajući je, zapitao sam se dokle će da stigne i odgovor nije bio daleko. Ivica trotoara poprečne ulice je bila njena destinacija. Tu je stala. Zaustavila se i, u svom punom sjaju, počela da truli. Mrtva je i lepa. Baš kao jedna moja ljubav, koja je bila, prošla i umire lagano. U slučaju jabuke - truli.

     Ta ljubav je bila takva. Okrugla kao krug, žuta od emocija, sa dva srca, kao dve crvene fleke na jabuci. Onako, zdravo crvene. Sočna od zrenja, kisela pri peteljci. U mom slučaju - pri kraju. Sad takvih jabuka ima svugde, kao i ljudi, na sve strane. Vise ili čekaju ruku da joj se pruže i budu ubrane, kao plod nečijeg zaljuba. Da se daju kao ljubav i da budu lepe. Onako, zlatno lepe, kao ova truleća jabuka. Lepo truleća.

     Danas samo prolazim, kao što prođe sve... zapažam stvari i sebe. Svog sebe. Setim se kako samo prihvatam i radujem se svemu. Novim stvarima, ljudima, samom sebi i zlatnim jabukama... a... i zelenim srcima. Onako, neizmerno zelenim. 

    Svakim danom negde krenem i stignem, onako odlučno, poput crvene fleke na jabuci. Kao dve crvene fleke, ne jedna. Toliko odlučno. Razmišljam kako mi je drago što imam sreće da stignem negde. U slučaju jabuke - da se dokotrljam. Onako, da se lepo dokotrljam. Zlatno lepo. U krug.