Pop Art Vračar!

   Soba 34 je delovala kao da je na kraju sveta ali moje noge su me iznele do petog sprata kao da su nosile radost. Pitao sam se da li ja to jesam...?
   Na navedenoj etaži u, gore pomenutoj sobi, sedeli su kadrovi, ili kadri, ne znam kako se kaže. Iako kiseli, bili su dovoljno voljni da mi izađu u susret (po njihovim rečima) i da mi obezbede ono po šta sam došao. Drugi deo obaveza me je čekao sprat niže. U sobi 25. Kod gospođe Goce.
   Uputio sam se na destinaciju, opet stepenicama, onim istim stepenicama. Na dole. Nizstepeno. Skrenuo sam u hodnik za četvrti sprat i stao da nagađam pogledom gde je tražena prostorija. Neki čovek mi je rekao da je tu i da on čeka isto za kod gospođe Goce. Obavestio me je da je ona unutra i da je rekla da niko ne ulazi jer ona radi na predmetu gospodina. Naime, dobio je automobil. Mercedes. Od pokojnog strica. Juče bilo 40 dana. Zahvalio sam se silama nepotrebnog znanja na ovoj svojstveno prenebitnoj informaciji i seo. 
   Gospođa Goca je, u vidu pritajenog stampeda, izašla napolje, uredno zaljučala kancelariju, prostrelila prisutne pogledom i prošla hodnikom. Do stepenica. Ja sam čekao. Sedeo i čekao. Čekajući sedeo. U meni se samo javljala neopisiva potreba za plaćanjem poreza. Državi. Vračaru. Ipak, moraju ljudi, opštinari, gospođa Goca i svi ostali da primaju svoje plate.
   Najednom, eto ti nje. Otključala je kancelariju, dala pogled prostrel i ušla unutra. I još par puta je izlazila, ulazila, gledala i svaki put uredno zaključavala vrata, samo što sam ovog puta primetio da je ključ svakog puta ostavljala u bravi. Sa spoljne strane.
   Nakon izvesne večnosti, došao je red i na mene. Ušao sam nakon kucanja. Milo stvorenje je sedelo unutra, okrenuto ka meni gledalo me je ispod obrva. Iznad okvira naočara. Gospođa Goca.
Otpila je malo vode iz starinskog belog bokalića. Spustila ga je na mesto pored saksije sa filadendronom. Shvatam da su se ona i on hidrirali iz iste posude. Ona je imala bokove okrugle kao saksija, kosu teksture kao njegovo lišće a ten joj je bio kao parče zemlje do kog voda, nikad' nije dopirala. Pitala me je kako mi može pomoći...?
   Izjasnio sam se da želim da uredno plaćam porez, s' toga mi je potrebna knjiga koju sam doneo na evidentiranje. Ona se drznula i rekla kako ona to ne radi ali se to nekada radilo tu. U toj kancelariji. Dragan je to radio. Ali sada će ona da pozove Miru, na lokal, da je pita. Mira se nije javila. Zato se Dragan pojavio, dao mi instrukcije, i zaršismo mi posalo u roku od gospođa Gocinog gutljaja iz bokalića. Belog bokalića. Starinskog belolog bokalića.
   Moja zahvalnost je bila velika. Oni su bili ravnodušni, gospođa Goca poput saksije i cveta mu zajedno, Dragan poput gospođa Goce.
   Od tog trenutka sam počeo da napuštam zdanje opštine Vračar. Ostavljajući njene žitelje sa njihovim analizama, planovima i leftoversima doručka. Porez je ostao, platiće se nekad.