Neću nikad' više

   Koža mi je hladna i meka kao sitan, suvi sneg. U sebi se prisećam obećanja da neću nikad više i uživam u tome što ga opet neću ispuniti.

tako je to kada ti krila rastu.

   Koračao sam. U dve velike čizme bila su smeštena moja stopala. Žurili smo. Moje noge, moju um i ja. Svako od nas na različitu stranu. Skupa zajedno i dislocirano. Bilo je hladno napolju, meni je bilo previše toplo od ono malo tvojih dodira. Moj dah je galopirao i iz sekunda u sekund, zadavao oštar zadatak mojim plućima koja su se grčila. Gledao sam unezvereno i trudio sam se da zbacim onaj osećaj da sam još uvek pored tebe.
   Do pre ovog trenutka ležao sam prepušten bliskosti. Prepoznavao sam tvoju čeznju, svoje nagone i našu strast. Gledao kako me tvoje ruke asocijaju na nežnost i raširene su kao kazaljke sata u 14:45h. Spremne na zagrljaj, u svakom trenutku. Verovao sam da ne postoji osmeh sačinjen od uslova, osećaj dodira preko rukavica i treptaj oka usled suza.
Ljubio sam te. Tvoje usne meko golicaju, kao munchmellow nepce. Ko bi rekao da je pogled najlepši kada su zatvoreni kapci naših očiju veoma blizu. Tvoja koža kao ukus malina. Dovoljno slatka i nikad' je dosta. Ljubav je sve što je želelo da se desi.
   Umesto toga ja sam koračao na suprotnu stranu od tebe. Noseći svoje uplašene emocije i činjenicu da nas strah prisiljuje na san. Umorni nismo, samo nam se beži u nesvesno. Tamo smo sigurno zarobljeni, gladni i volimo to. Pitao sam se: "zašto sam taj stih, te strofe?"
   Nastavio sam da recitujem pesmu do kraja, govorio ti da ponovo dođeš.
   Sada mi ostaje jedno svako jutro i jedno neko pitanje. Kako li je probuditi se kraj tebe?